Djeca Patrasa

Pripovedanje Zorana Feri?a u Djeci Patrasa praznik je jezi?ke i asocijativne inventivnosti, stalno klizanje granicom stvarnog i mogu?eg, istinitog i pri?injenog. Posebno je to važno stoga što Feri? nema nikakvu drugu ambiciju do da nam ispri?a pri?u o životnim zgodama jednog veselog pa?enika kakvih je na hiljade oko nas, i kakvi smo i mi sami, razli?itog samo u tome što je odlu?io da pre?e granicu sopstvenih snatrenja te oproba i ostvari ono što kod sredove?nika ostaje u cenzurisanom posedu najintimnije muške fantazije. Feri?eva opsesija boleš?u, vidna u manjoj ili ve?oj meri u svim njegovim pri?ama i romanima, a bolest je uvek znak simboli?kog prisustva smrti u svakom trenutku žive svesti, ovde dobija gotovo metafizi?ku snagu, pri tom neodoljivo, fatalno privla?nu, sa neizbežnim novelisti?kim, melankoli?nim akordom na samom kraju.